These are the first few pages from my upcoming book. Serbo-Croatian only... sorry.

But who knows, maybe it will be a hit, and it will be translated into your mother tongue one day.

POGLAVLJE 1

Nalazište

Od navigacije, koja je zbunjeno pokazivala crveni trouglić na uniformno zelenom ekranu, preko farova koji su uzaludno pokušavali da čas osvetle uljanocrno nebo, a čas dno sledeće rupe, do osovina i amortizera koji su ostali na mestu samo zahvaljujući taktičkom ojačanju, svaki deo Dušanovog policijskog džipa je pokušavao da mu kaže da se okrene. Da u daljini nije video snopove baterijskih lampi kako paraju kroz izmaglicu, i da nije čuo ljutito zujanje dronova iznad glave, on bi se odavno složio sa svojim kolima. Ovako je sa svakim udarcem glave o naslon pokušavao da odmeri trenutak kada će mu biti lakše da se parkira i pešači.

O slučaju, naravno, nije znao ništa. Nedeljković, Dušanov šef, bio je čovek koji je mnogo voleo pravila, pogotovo nepisana pravila koja brzo unapređuju karijeru, ali nije mnogo voleo Dušana jer je Dušan poštovao samo pisana pravila koja se često sučeljavaju s nepisanim. Dušan je na svoju poziciju došao davno, kada se još uvek na poziciju Višeg inspektora dolazilo uglavnom sposobnošću, dok je Nedeljković svoju meteorsku karijeru započeo u vreme kada se na poziciju načelnika dolazilo uglavnom na osnovu poznanstava.

Kao i svaki um sa samo jednim kolosekom, Nedeljković nije mogao da pojmi da neko može da bude nihilista bez kučeta i mačeta, koga jednostavno nije briga za karijeru. Još manje mu je bilo jasno kako neko može toliko otvoreno i bez straha ići protiv nepisanih pravila bez posledica, a da nema nikoga ko mu drži leđa.

U njegovoj glavi bilo je neminovno da Dušan ima neku izuzetno jaku i moćnu vezu, i da je daleko mudrije ostaviti ga na miru dok se ne sazna ko je to. S druge strane, čak i da je veza jaka, ako bi Dušan nešto krupno pogrešio - ne bi bilo nemoguće skloniti ga. Zato bi Dušan dobijao mnogo teških slučajeva, a malo informacija. Paradoksalno za Nedeljkovića, teški slučajevi sa malo informacija su Dušanova droga.

Dušan se parkirao par stotina metara od glavnog cirkusa. Kratka šetnja kroz šumu dala mu je malo vremena da razbistri glavu i stekne neki osećaj za prostor u kome se nalazio. Nikada pre nije bio na arheološkom nalazištu. Ni sam nije znao šta je očekivao, ali ovo što je video izgledalo je kao i bilo koje obično, dosadno gradilište.

Nekoliko kontejnera preuređenih u poljske kancelarije, raznorazna mašinerija, rupe u zemlji oivičene kanapima - ništa posebno. Osim dvadesetak policajaca koji su pomno ispitivali svaki pedalj, osvetljavajući teren blještavim, uskim snopovima LED lampi. Popa nije bilo teško spaziti. Jedini je bio u civilu, a s gotovo dva metra visine bio bi vidljiv i u mrklom mraku.

"Inspektore Popoviću!" uzviknu Dušan i u roku od pola sekunde bio je zaslepljen baterijskim lampama koje su policajci u trenu uperili pravo u njegove oči.

"Viši inspektore Bogdanoviću!" Pop mu oduševljeno polete u zagrljaj.

"Kol'ko ima, Pope? Šest, sedam godina?"

"Tol'ko nekako... Predugo, Predugo! Kako si, brate?" odbrunda Pop basom, koji je potpuno odgovarao njegovoj veličini.

"Dobro. Nije loše. Ti?"

"Kako mora, šta da ti kažem. Deca, pos'o. Znaš kako je. E, Baš si me obradovao! A mislio sam poslaće mi nekog drkadžiju iz Beograda. Što mi nisi pustio poruku?"

"Da te pržim malo, brate."

"Dobro, brate, dobro! Pamti pa vrati!"

"Šta imamo ovde, Pope?"

"Iskreno, nisam baš siguran. Zato mi je i drago što mi nisu poslali drkadžiju", uzdahnu Pop, a lice mu izgubi osmeh.

"Znači misterija, zavrzlama."

"Misterija i zavrzlama. A da ne spominjem u šta će se ovo pretvoriti kad se prospe po portalima i vestima", započe Pop, i, korak u korak sa Dušanom, krenu prema kontejner-kancelarijama. "Grupa arheologa ovde kopa već pet godina. Radove vodi profesorka Jasna Popadijević sa Beogradskog univerziteta. Sinoć oko 17 sati jedan od njenih doktoranada se vratio iz nabavke i zatekao troje studenata u nesvesnom stanju. Profesorke Jasne nema."

"Studenti u nesvesnom stanju? Čemu drama, brate? Kad smo mi bili studenti bili smo u nesvesnom stanju pedeset posto vremena", Dušan reče setno ogromnoj Popovoj silueti pored sebe.

"Drama je u tome što su popadali k'o da ih je grom udario. Sa alatom u rukama."

"Pa možda i jeste grom? Kako su sada?"

"U komi."

"U komi?"

"U komi, brate. Doktori su ih ispregledali na sve načine. Skeneri, rendgeni, toksikologija. Sve čisto k’o suza, a u komi. Kažu lokalci da je bilo grmljavine juče u to vreme, ali forenzičari su sigurni da nije grom, nema opekotina, nema popucalih bubnih opni. Niko nema pojma ni kako ni zašto su u komi." Pop otvori vrata od kontejnera do koga su se dogegali, i Dušan par puta trepnu, iznenađen svetlom koje se prosulo van.

Kontejner-kancelarija je očigledno bila korišćena za neko sastančenje. Nekoliko ormana za fascikle, par polica sa nekim kutijama i nekoliko belih tabli išaranih nečime što je nekome imalo smisla. Dušan nije mogao da poveruje s kojim poverenjem je Pop prepustio svoju ne baš zanemarljivu težinu jednoj od nekoliko plastičnih stolica na rasklapanje, koje su bile postavljene u malom polukrugu oko tabli. Nasuo je iz termosa dve kafe i svoju je gotovo posrkao na eks pre nego što je Dušan uopšte seo.

"A ta profesorka... Jasna?" zapita Dušan, srčući kafu.

"Nje nema, kao u zemlju da je propala. Ona je ovde k’o domaća. Sigurno se nije izgubila ili tako nešto. Od kako su počela iskopavanja ona više vremena provodi ovde nego u Beogradu. Ili kopka po nalazištu ili planinari tu po kraju. Svi je ovde znaju na ovaj ili onaj način."

"Ti je znaš?"

"Malo. Koliko izuzetno lepih i pametnih žena u ovom kraju ide na pecanje redovno?"

"Išao si s njom na pecanje?"

"Ma ne, ona uvek ide sama. Nikad ne deli čamac. Najsmešnije je što bi devedeset posto ekipe volelo da joj se uvali u čamac, ne zato što riba kida kako izgleda, nego zato što kida ribu. Svaki put, brate. Svaki put ulovi nešto."

"Kako si rekao? Jasna..."

"Jasna Popadijević”, Pop probrunda, a Dušan utipka u telefon.

"Jasna Kos..." Reči izleteše pre nego što je Dušan i shvatio šta govori. Popu je sve odmah bilo jasno.

"Da, to joj je devojačko ime. Kos. Što? Znaš je?"

"Znam je, brate. Znam je vrlo dobro. Profesorka?" reče Dušan uz zvižduk divljenja. "Ko bi rek'o? Svaka čast!"

"Znaš je od pre?"

"Od pre. Kad sam bio u srednjoj školi, i malo posle, bili smo u istom amaterskom pozorištu. Družili smo se puno u to vreme. Ja sam naravno bio zaljubljen u nju do ušiju, al' nikada nisam ništa uradio po tom pitanju. Samo drugari..."

"Drugari?" hteo je da potvrdi Pop, gledajući u Jasnine slike koje je Dušanov pretraživač skupljao sa interneta.

"Drugari..."

"Budalo jedna", konstatova Pop, na šta Dušan samo slegnu ramenima, u potpunoj saglasnosti sa dijagnozom. Nije Dušan bio opsednut Jasnom. Ne svesno, u svakom slučaju. Izgubili su kontakt pre neku deceniju i do ovog trenutka nije mu palo na pamet da pogleda šta je s njom. Često je se sećao, ali mislio je to je više žal za mladosti nego za izgubljenom ljubavi. Sada je probao da upije ceo njen život na brzinu. Uspešna karijera, propali brak, nagrade, putovanja.

"OK", kazao je Dušan, kada je pokupio najosnovnije činjenice iz Jasninog života. "Znači ovo je šta? Nestala osoba? To je slučaj, tražimo Jasnu?"

"To sigurno. A možda i krađa. Student koji je digao uzbunu... Čekaj, možda je bolje da čuješ od njega lično", reče Pop, i u jednom, za njega malom koraku, dočepa se vrata vrata kroz koja viknu svojim basom: "Mišo! Mišo! Dovedi doktoranda, molim te!”

Dušan je, dok su Popu bila okrenuta leđa, palcem prešao preko Jasninog lica koje mu se osmehivalo sa ekrana telefona. Zagledan u oči koje je ponekad video i kroz zatvorene kapke, isključi telefon i zavali se u stolicu, glumeći umor koji svaki policajac može da razume. Bilo mu je neophodno da se pribere, da se ne oda. Zbog pristrasnosti se, čak i u ovo doba, inspektori sklanjaju sa slučaja.

Mnogo pre nego što je Dušan uspeo da formira i jednu misao, policajac koji se očigledno zvao Miša otvori vrata i uvede čoveka koji bi očigledno mnogo radije bio u krevetu nego budan u ovo doba.

"Dobro jutro, Milane", reče Pop.

"Dobro jutro", uzvrati Milan umorno.

"Ovo je viši inspektor Dušan Bogdanović, iz ministarstva. Sedite. Hoćete kafu?"

"Ne hvala, ne bih kafu sada", kazao je Milan sedajući nasuprot Popa i Dušana.

"Možete li, molim vas, reći Dušanu ono što ste meni rekli juče u vezi nalaza?"

"Naravno, gospodine inspektore. Vidite, pre jedno dve nedelje profesorka je otkrila Artefakt koji bi, ako su inicijalne indikacije tačne, potvrdio da je kultura sa Lepenskog vira opstala do mnogo mnogo kasnije nego što se to prvobitno mislilo. Možda čak duboko u rimsko doba. Svi smo bili jako uzbuđeni oko toga. Radili smo bez prestanka od tada, skoro dan i noć. Želeli smo da iskopamo što više dok ne prođe sezona. Međutim, sada tog Artefakta nema. Kada sam se vratio kolege su ležale po nalazištu, a Artefakta nigde."

"Kako je izgledao taj Artefakt?" Dušan se nađe začuđen što uopšte mora da postavi tako očigledno pitanje.

"Ne znam..." Milan odgovori, podjednako zbunjen što mora da da tako očigledan odgovor na tako glupo pitanje. Kada je video kako su se Dušan i Pop pogledali, shvatio je da je možda potrebno objasniti i ono što je očigledno.

"Otkrili smo samo nekih dva do tri centimetara Artefakta do sada. Pogledajte." Milan pokaza Popu i Dušanu slike na telefonu. "Ta šara na vrhu je vrlo slična šarama nađenim na kamenim nalazima iz Lepenskog Vira. To je sve što sam ja video. A sada, pogledajte ovu rupetinu! Neko je taj Artefakt uzeo, inspektore. Taj Artefakt može imati neprocenjivu vrednost."

"Neprocenjivu vrednost, kažete? To mi niste ranije rekli." Pop dade Dušanu njihov dobro uigrani signal očima.

"Bukvalno ne-procenjive, u smislu da se ne može proceniti koliko vredi", uzvrati Milan, shvatajući sa kakvim amaterima ima posla. "Ja ne znam šta je tu tačno bilo. Da me samo čuje profesorka da sam pomislio da spekulišem, pao bih doktorski ispit odmah. Jedino što sa sigurnošću mogu da vam kažem je da smo počeli otkopavanje intrigantnog uzorka, koji se nalazio u veoma zanimljivom geološkom kontekstu. Ovaj sloj koji sada otkopavamo je veoma mlad, samo nekoliko hiljada godina star. Po merenjima radioaktivnog ugljenika ovaj sloj je negde iz vremena prvobitne ekspanzije Rima na ove prostore. Značajan je jer na ovom nalazištu vidimo taj prvobitni spoj kultura. Tako da ne mogu sa sigurnošću da kažem šta smo našli. Možda rimski kamen za kupus, možda nešto mnogo značajnije."

"Ko je sve znao za ovo otkriće?" upita Dušan.

"Niko osim nas ovde. Mislim, nije otkriće jer nismo ništa otkrili. Nadali smo se, naravno. Zato mi ovde provodimo sate, inspektore, otkopavajući kamenčiće četkicom za zube. Od hiljadu koje otkopamo jedan liči na nešto, a onda se i za njega ispostavi da nije ništa. Ne nadamo se mi svemu. Prava otkrića su velika retkost, i u ovom poslu svi to znaju. Nikome ne bi palo na pamet da objavi makar i jednu slikicu na instagramu dok sa sigurnošću ne zna šta postuje, a kamoli da objavi nešto u akademskoj štampi. Tako se u arheologiji uništavaju karijere. Jednom vas obeleže kao senzacionalistu i posle toga do kraja života možete da objavljujete članke jedino u Trećem oku."

"Tako je i u našem poslu. Dokazi su dokazi. Nema mnogo mesta za spekulisanje i pretpostavke. Ali opet, svi mi imamo šesto čulo, zar ne, Pope?"

"Sto posto tačno." Pop bez oklevanja prihvati igru.

"Znamo mi da je svaki dokaz podjednako važan, al' opet tako dođe neki i tačno znaš da je to ono što ti treba da rešiš slučaj. Tako da razumem obe strane, ali ajde razumi i ti. Nema Jasne, nema dragocenog Artefakta. Znaš ti da mi panduri nismo mnogo pametni, al' čak i mi te dve stvari možemo da povežemo", reče Dušan, gledajući svaki detalj na Milanovom zaprepašćenom licu.

Milan je samo zurio nazad, pokušavajući da razume šta ga u stvari pitaju. "Profesorka Jasna? Pa ne postoji šansa da je ona iskopala Artefakt. Šta je Artefakt, ne znam. Gde je profesorka, ne znam, al' znam sigurno da ona nije iskopala ovu rupu. Ovo je vandalizam. Sve je izmešano, nema konteksta, nema priče. Profesorka to nikada ne bi uradila, to vam garantujem."

Pop ispusti težak uzdah i iskreno reče: "E moj student. Za mnogo manje od neprocenjivog ljudi prave mnogo veće vandalizme od jedne rupe."

"Inspektore", započe Milan ljutito. Onda, kao da se podsetio s kim ima posla, uzeo je veliki dah i nastavio kao da objašnjava maloj deci. "Hajde da na trenutak pretpostavimo da je Profesorka Jasna Lara Kroft, da je nindža strelicama napala studente i da je otela Artefakt da ga proda na crnom tržištu. Onog trenutka kada bi ga izvukla iz zemlje na ovakav način, taj predmet bi postao bezvredan. Mi živimo u dvadeset prvom veku, inspektore. Sve se može reprodukovati. Šta mene sprečava da samo uzmem bilo koju kamenicu i da je sa malo talentovanijim kamenorescem napravim u koji hoćete oblik? Mogu da tvrdim da je to šta mi padne na pamet. Moj i vaš posao, inspektore, su veoma slični. Mi polako, trag po trag, dolazimo do istine. Istina dokazuje autentičnost. Svakim slojem koji skidamo, svakim polenovim zrnom koje nađemo, polako i pažljivo sklapamo priču koja razotkriva Artefakt. Njegovu svrhu, njegovo značenje i samim tim i njegovu vrednost."

Dušan je davno naučio da je ljudima teže da lažu dok hodaju, a i bilo je jasno da bi i njemu i pospanom studentu sigurno više prijala šetnja i svež, jutarnji, planinski vazduh nego policijsko saslušanje, pa protežući se reče: "Ja moram malo da protegnem noge, pet sati sam bio u kolima. Hoćemo li da se prošetamo malo?”

“Dobar predlog”, složi se Pop, ustane i rastegne svoje ogromne udove po malom kontejneru, koji je zaškripao u znak negodovanja.

Milan je shvatio da se ni ne pita, već je samo nemo krenuo za policajcima napolje.

Svež vazduh je bio dobra ideja, a i tajming je bio dobar. Taman je počinjalo da sviće, i sa svakim korakom mrak i izmaglica su se neprimetno polako topili u svetlu.

Posle nekoliko minuta tišine, Dušan upita studenta: "Sve je to lepo. Velike reči, moral, ovo ono. Neke stvari su sigurno vredne i bez tvog dragocenog konteksta. Na primer, šta da je dole bila zlatna gromada? Neko blago?"

"I šta da jeste? Ako bi htela da ukrade, zašto bi ukrala i prodala na kilo, kad sa arheološkim kontekstom, vredi sto, hiljadu puta više? Da ne pričamo da je ona posvetila svoj život arheologiji. Naći takav Artefakt bi od nje napravio svetsku zvezdu."

"Dobro, dobro. Ubedljiv si ti, doktorand. Slažem se, Jasna je ovde ili žrtva ili svedok", reče Dušan uverljivo. "Ispričaj mi šta se dešavalo u poslednje vreme."

"Pa već sam dao iscrpan izveštaj vašem kolegi, ne znam šta da dodam?"

"Pa prvo, ja nisam on. Drugo, navikni se. Ovu priču ćeš, ako imamo sreće, pričati do kraja života po kafanama. Ako nemamo, pričaćeš je po sudovima i novinarima. Tako da, opusti se."

"Ehm... Odakle da počnem?" student poče prestravljeno, kao da mu je u tom trenutku težina cele situacije postala jasna.

"Odakle želiš. Samo razvezi."

"Pa ne znam šta da vam kažem. Ovde je sve nekako repetitivno. Svaki dan je isti. Nađemo se ujutru oko osam u gradu, na trgu. Odemo na burek, pokupujemo tu obično u pekari i nešto za klopu tog dana i onda sedamo u džip i ovde smo oko devet. Dok pripremimo alat i opremu obično prođe još jedno pola sata tako da sa radom počinjemo oko deset, pola jedanaest. Onda rutinski posao iskopavanja i dokumentovanja do jedno pet, šest i onda nazad u grad."

"Kako onda da ti nisi bio tu kada se ovo desilo?"

"Otišao sam u grad po neke rešetke. Bile su gotove juče."

"I to se dešava često?"

"Koje?"

"Pa to, da neko ide u grad?"

"Redovno. Ponekad se desi da niko ne ide nikuda, a ponekad neko odlazi više puta na dan. Vidite koliko ovde ima materijala i opreme. Sve to treba doneti."

"I to tako stoji tu preko noći?"

"Da. Imamo noćnog čuvara."

"Dobro. Hvala, Milane. To bi bilo sve za sada. Laku noć."

"Nema na čemu. Laku noć." Milan brzo nestade, srećan što će sada možda moći malo da dremne.

"Pa Dušane, brate, dobro si ga napipao", reče Pop, kada se Milan dovoljno udaljio da ih ne čuje.

"Nije teško. Vidi se iz aviona da je zaljubljen u Jasnu ko tetreb."

"Prepoznaju se Jasnina slomljena srca?" namignu Pop, ali pre nego što je mogao da nastavi da podjebava Dušana, pažnju im je odvuklo komešanje.

...