These are the first few pages from my upcoming book. Serbo-Croatian only... sorry.

But who knows, maybe it will be a hit, and it will be translated into your mother tongue one day.

POGLAVLJE 1

Nalazište

Od navigacije, koja je zbunjeno pokazivala crveni trouglić na uniformno zelenom ekranu, preko farova koji su uzaludno pokušavali da čas osvetle uljano crno nebo, a čas dno sledeće rupe, do osovina i amortizera koji su ostali na mestu samo zahvaljujući taktičkom ojačanju, svaki deo Dušanovog policijskog džipa je pokušavao da mu kaže da se okrene. Da u daljini nije video snopove baterijskih lampi kako paraju kroz izmaglicu, i da nije čuo ljutito zujanje dronova iznad glave, on bi se odavno složio sa svojim kolima. Ovako je sa svakim udarcem glave o naslon pokušavao da odmeri trenutak kada će mu biti lakše da se parkira i pešači.

O slučaju, naravno, nije znao ništa. Nedeljković, Dušanov šef, je bio čovek koji je mnogo voleo pravila, pogotovu nepisana pravila koja brzo unapređuju karijeru, ali nije mnogo voleo Dušana jer je Dušan poštovao samo pisana pravila koja se često sučeljavaju s nepisanim. Dušan je na svoju poziciju došao davno, još u vremena kada se na poziciju Višeg Inspektora dolazilo uglavnom na osnovu sposobnosti, dok je Nedeljković svoju meteorsku karijeru započeo u vreme kada se na poziciju načelnika dolazilo u uglavnom na osnovu poznanstava.

Kao i svaki um sa samo jednim kolosekom, tako i Nedeljković nije mogao da pojmi da neko može da bude nihilista bez kučeta i mačeta, koga jednostavno nije briga za karijeru, i da neko ko toliko otvoreno ide protiv nepisanih pravila, sa toliko malo straha i gotovo bez posledica, u stvari nema nikoga ko mu drži leđa.

U njegovoj glavi bilo je neminovno da Dušan ima neku mnogo jaku i mnogo moćnu vezu i da je mnogo mudrije da ga ostavi na miru dok ne sazna ko je to. S druge strane, čak i da je veza jaka, ako bi Dušan nešto veliko pogrešio ne bi bilo nemoguće da se skloni. Zato bi Dušan dobijao mnogo teških slučajeva a malo informacija. Paradoksalno za Nedeljkovića, teški slučajevi sa malo informacija su Dušanova droga.

Dušan se parkirao jedno par stotina metara od glavnog cirkusa. Kratka šetnja kroz šumu dala mu je malo vremena da razbistri glavu, a i da dobije neki osećaj za prostor u kome se nalazio. Nikada pre nije bio na arheološkom nalazištu. Ni sam nije bio siguran šta je očekivao, ali ovo što je video izgledalo je kao i bilo koje obično, dosadno, gradilište.

Nekoliko preuređenih kontejnera, raznorazne mašinerije, rupe u zemlji oivičene kanapima, ništa posebno, osim što je jedno dvadesetak policajaca pomno ispitivalo svaki pedalj. Popa nije bilo teško spaziti. Jedini je bio u civilu, i imao je gotovo dva metra koje ni u mrklom mraku nije bilo teško videti.

“Inspektore Popoviću!” Uzviku Dušan, i u roku od pola sekunde skoro sve baterijske lampe su bile uperene pravo u njegove oči.

“Viši inspektore Bogdanoviću!” Uzvrati Pop, i poleti mu u zagrljaj.

“Kol’ko ima, Pope? Šest, sedam godina?”

“Tol’ko nekako... Predugo, Predugo! Kako si, brate?”

“Dobro. Nije loše. Ti?”

“Kako mora, šta da ti kažem. Deca, pos’o. Znaš kako je. E, Baš si me obradovao! A mislio sam poslaće mi nekog drkadžiju iz Beograda. Što mi nisi pustio poruku?”

“Da te pržim malo, brate.”

“Dobro, brate, dobro! Pamti pa vrati!”, Reče Pop uz smeh.

“Šta imamo ovde, Pope?”

“Iskreno, nisam baš siguran. Zato mi je i drago što mi nisu poslali drkadžiju.” Uzdahnu Pop, a lice mu izgubi osmeh.

“Znači misterija, zavrzlama.”

“Misterija i zavrzlama. A da ne spominjem u šta će se ovo pretvoriti kad se prospe po portalima i vestima.” Reče Pop, krećući polako prema kontejnerima.

“Grupa arheologa ovde kopa već pet godina. Radove vodi profesorka Jasna Popadijević sa Beogradskog Univerziteta. Juče uveče oko 17 sati jedan od njenih doktoranata se vratio iz nabavke, i zatekao troje studenata u nesvesnom stanju. Profesorke Jasne nema.”

“Studenti u nesvesnom stanju? Čemu drama, brate? Kad smo mi bili studenti bili smo u nesvesnom stanju pedeset posto vremena.” Dušan reče setno, prateći ogromnu Popovu siluetu ispred sebe.

“Drama je u tome što su popadali ko da ih je grom udario. Sa alatom u rukama.”

“Pa možda i jeste grom? Kako su sada?”

“U komi.” Kazao je kao u neverici Pop otvarajući vrata od kontejnera.

“U komi?” Zapita Dušan, zatečen na pragu.

“U komi, brate. Doktori su ih izpregledali na sve načine. Skeneri, rendgeni, toksikologija. Sve čisto ko suza, a u komi. Kažu lokalci da je bilo grmljavine juče u to vreme, ali forenzičari su sigurni da nije grom, nema opekotina, nema puklih bubnih opni. Niko nema pojma ni kako ni zašto su u komi.” Reče pop, sipajući dve šolje kafe iz termosa.

Kontejner u kome su bili je očigledno bio korišćen za neko sastančenje. Nekoliko ormana za fascikle, par polica sa nekim kutijama i nekoliko belih tabli išaranih nečime što je nekome imalo smisla. Dušan nije mogao da poveruje s kojim poverenjem je Pop prepustio svoju nezanemarljivu težinu jednoj od nekoliko plastičnih stolica na rasklapanje.

“A ta profesorka... Jasna?” Zapita Dušan, srčući kafu.

“Nje nema, kao u zemlju da je propala. Ona je ovde ko domaća. Sigurno se nije izgubila ili tako nešto. Od kako su počela iskopavanja ona više vremena provodi ovde nego u Beogradu. Ili kopka po nalazištu ili je planinari tu po kraju. Svi je ovde znaju na ovaj ili onaj način.”

“Ti je znaš?”

“Malo. Koliko izuzetno lepih i izuzetno pametnih žena u ovom kraju ide na pecanje redovno?”

“Išao si s njom na pecanje?”

“Ma ne, ona uvek ide sama. Nikad ne deli čamac. Najsmešnije je što bi devedeset posto ekipe volelo da joj se uvali u čamac, ne zato što riba kida kako izgleda, nego zato što kida ribu. Svaki put, brate. Svaki put ulovi nešto.”

“Kako si rekao? Jasna…” Reče Dušan tapkajuči po telefonu.

“Jasna Popadijević.”

“Jasna Kos…” Ispade iz Dušanovih usta na takav način da je i sam sebe iznenadio. Popu je sve odmah bilo jasno.

“Da, to joj je devojačko ime. Kos. Što? Znaš je?”

“Znam je, brate. Znam je vrlo dobro. Profesorka?” Reče Dušan uz zvižduk divljenja. “Ko bi rek’o? Svaka čast!”

“Znaš je od pre?”

“Od pre. Kad sam bio u srednjoj školi, i malo posle, bili smo u istom amaterskom pozorištu. Družili smo se puno u to vreme. Ja sam naravno bio zaljubljen u nju do ušiju, al’ nikada nisam ništa uradio po tom pitanju. Samo drugari…”

“Drugari?” Hteo je da potvrdi Pop, gledajući Jasnine slike na Dušanovom telefonu.

“Drugari…”

“Budalo jedna.” Reče Pop, našta Dušan samo slegnu ramenima, u potpunoj saglasnosti sa dijagnozom. Nije Dušan bio opsednut Jasnom. Ne svesno u svakom slučaju. Od kada su izgubili kontakt, decenijama ranije, do ovog trenutka nije mu palo napamet da pogleda šta je s njom. Često je se sećao, ali mislio je to je više žal za mladosti nego za izgubljenom ljubavi. Sada je probao da upije ceo njen život na brzinu. Uspešna karijera, propali brak, nagrade, putovanja.

“OK” Kazao je Dušan, kada je pokupio najosnovnije činjenice iz Jasninog života. “Znači ovo je šta? Nestala osoba? To je slučaj, tražimo Jasnu?”

“To sigurno. A možda i krađa. Student koji je digao uzbunu... Čekaj, možda je bolje da čuješ od njega lično.” Reče Pop otvarajući vrata. “Mišo! Mišo! Dovedi doktoranta, molim te.”

Nekoliko trenutaka kasnije, policajac koji se očigledno zvao Miša otvori vrata i uvede čoveka koji bi očigledno mnogo radije bio u krevetu nego budan u ovo doba.

“Dobro jutro, Milane.” Reče Pop.

“Dobro jutro.” Uzvrati Milan, umorno.

“Ovo je viši inspektor Dušan Bogdanović, iz ministarstva. Sedite. Hoćete kafu?”

“Ne, hvala, ne bih kafu sada.” Kazao je Milan sedajući nasuprot Popa i Dušana.”

“Možete li mu molim vas reći Dušanu ono što ste meni rekli juče u vezi iskopina?”

“Naravno, gospodine Inspektore. Vidite, pre jedno dve nedelje, profesorka je otkrila Artefakt koji bi, ako su inicijalne indikacije tačne, potvrdio da je kultura sa Lepenskog Vira dosegla do mnogo mnogo kasnije nego što se to prvobitno mislio. Možda čak duboko u rimsko doba. Svi smo bili jako uzbuđeni oko toga. Radili smo bez prestanka od tada, skoro dan i noć. Želeli smo da iskopamo što više dok ne prođe sezona. Međutim, sada tog Artefakta nema. Kada sam se vratio, moje kolege su ležale po nalazištu a Artefakta nema.”

“Kako je izgledao taj Artefakt?” Upita Dušan, pomalo začuđen što uopšte mora da pita tako očigledno pitanje.

“Ne znam…” Odgovori Milan, pomalo zbunjen što mora da da tako očigledan odgovor na tako glupo pitanje. Kad je video kako su se Dušan i Pop pogledali, shvatio je da je možda potrebno objasniti i očigledno.

“Mi smo otkopali Artefakt oko dva do tri santimetra do sada. Pogledajte.” Nastavi Milan, pokazujući Popu i dušanu slike na telefonu. “Ta šara na vrhu je vrlo slična šarama nađenim na kamenim nalazima iz Lepenskog Vira. To je sve što sam ja video. A sada, pogledajte ovu rupetinu! Neko je taj artefakt uzeo, Inspektore. Taj Artefakt je potencijalno od neprocenjive vrednosti.”

“Od neprocenjive vrednosti, kažete? To mi niste ranije rekli.” Reče Pop, dajući Dušanu uigrani signal očima.

“Bukvalno ne procenjiv, u smislu da se ne može proceniti vrednost.” Uzvrati Milan, shvatajući sa kakvim amaterima ima posla. “Ja ne znam šta je tu tačno bilo. Da me samo čuje profesorka da sam pomislio da špekulišem, pao bih doktorski ispit odmah. Jedino sa sigurnošću mogu da vam kažem da smo počeli otkopavanje zanimljivog uzorka, koji se nalazio u veoma zanimljivom geološkom kontekstu. Ovaj sloj koji sada otkopavamo je veoma mlad, samo nekoliko hiljada godina star. Po merenjima radioaktivnog ugljenika ovaj sloj je negde iz vremena prvobitne ekspanzije Rima na ove prostore. Zanimljiv je jer na ovom nalazištu vidimo taj prvobitni spoj kultura. Tako da ne mogu sa sigurnošću da kažem šta smo našli. Možda rimski kamen za kupus, možda nešto mnogo značajnije.”

“Ko je sve znao za ovo otkriće?” Upita Dušan.

“Niko osim nas ovde. Mislim, nije otkriće jer nismo ništa otkrili. Nadali smo se, naravno. Zato mi ovde provodimo sate, inspektore, otkopavajući kamenčiće četkicom za zube. Od hiljadu koje otkopamo jedan liči na nešto, a onda se i za njega ispostavi da nije ništa. Ne nadamo se mi svemu. Prava otkrića su velika retkost, i u ovom poslu svi to znaju. Nikome ne bi palo napamet da objavi makar i jednu slikicu na instagram dok sa sigurnošću ne zna šta postuje, a kamoli da objavi nešto u akademskoj štampi. Tako se u arheologiji uništavaju karijere. Jednom vas obeleže kao senzacionalistu i posle toga do kraja života možete da objavljujete članke jedino u trećem oku.”

“Tako je i u našem poslu. Dokazi su dokazi. Nema mnogo mesta za spekulisanje i pretpostavke. Ali opet, svi mi imamo šesto čulo, zar ne, Pope?”

“Sto posto tačno.” Složio se Pop, prihvatajući igru.

“Znamo mi da je svaki dokaz podjednako važan, al’ opet tako dođe neki i tačno znaš da je to ono što ti treba da rešiš slučaj. Tako da razumem obe strane, ali ajde razumi i ti. Nema Jasne, nema dragocenog Artefakta. Znaš ti da mi panduri nismo mnogo pametni, al’ čak i mi te dve stvari možemo da povežemo.” Reče Dušan, gledajući svaki detalj na Milanovom zaprepašćenom licu.

“Profesorka Jasna!? Pa ne postoji šansa da je ona iskopala Artefakt. Šta je Artefakt, ne znam. Gde je profesorska, ne znam, al’ znam sigurno da ona nije iskopala ovu rupu. Ovo je vandalizam. Sve je izmešano, nema konteksta, nema priče. Profesorka to nikada ne bi uradila to vam garantujem.”

“E moj student. Za mnogo manje od neprocenjivog ljudi prave mnogo veće vandalizme od jedne rupe.” Reče Pop, sasvim iskreno.

“Inspektore,” započne Milan ljutito. Onda, kada je shvatio ponovo s kim ima posla, uzeo je veliki dah i nastavio kao da objašnjava maloj deci. “Hajde da na trenutak pretpostavimo da je Profesorka Jasna Lara Kroft, da je nindža strelicama napala studente i da je otela Artefakt da ga proda na crnom tržištu. Onog trenutka kada bi ga izvukla iz zemlje na ovakav način taj predmet bi postao bezvredan. Mi živimo u dvadeset prvom veku, inspektore. Sve se može reprodukovati. Šta mene sprečava da samo uzmem bilo koju kamenicu i da je sa malo talentovanim kamenorescem napravim u koji hoćete oblik? Mogu da tvrdim da je to šta mi padne napamet. Moj i vaš posao, inspektore, su veoma slični. Mi polako, trag po trag, tragamo za istinom. Istina dokazuje autentičnost. Svakim slojem koji skidamo, svakim polenovim zrnom koje nađemo, polako i pažljivo sklapamo priču koja razotkriva Artefakt. Njegovu svrhu, njegovo značenje i samim tim i njegovu vrednost.”

Dušan je davno naučio da je ljudima teže da lažu dok hodaju, a i bilo je očigledno da bi i njemu i pospanom studentu sigurno više prijala šetnja i svež, jutarnji, planinski vazduh nego policijsko saslušanje.

“Ja moram malo da protegnem noge, pet sati sam bio u kolima.” Kazao je Dušan protežići se.

Svež vazduh je bio dobra ideja, a i tajming je bio dobar. Taman je počinjalo da sviće, i sa svakim korakom mrak i izmaglica su se neprimetno polako topili u svetlu. Posle nekoliko minuta tišine, Dušan upita studenta: “Sve je to lepo. Velike reči, moral, ovo ono. Neke stvari su sigurno vredne i bez tvog dragocenog konteksta. Na primer, šta da je dole bila zlatna gromada? Neko blago?”

“I šta da jeste? Ako bi htela da ukrade, zašto bi ukrala i prodala na kilo, kad sa arheološkim kontekstom, vredi sto, hiljadu puta više? Da ne pričamo da je ona posvetila svoj život arheologiji. Naći takav Artefakt bi od nje napravio svetsku zvezdu.”

“Dobro, dobro. Ubedljiv si ti, doktorant. Slažem se, Jasna je ovde ili žrtva ili svedok.” Reče Dušan uverljivo. “Ispričaj mi šta se dešavalo u poslednje vreme.”

“Pa već sam dao iscrpan izveštaj vašem kolegi, ne znam šta da dodam?”

“Pa prvo, ja nisam on. Drugo, navikni se. Ovu priču ćeš, ako imamo sreće, pričati do kraja života po kafanama. Ako nemamo, pričaćeš je po sudovima i novinarima. Tako da, opusti se.”

“Ehm... Odakle da počnem?” Započe student prestravljeno, kao da mu je u tom trenutku težina cele situacije postala jasna.

“Odakle želiš. Samo razvezi.”

“Pa ne znam šta da vam kažem. Ovde je sve nekako repetativno. Svaki dan je isti. Nađemo se ujutru oko osam u gradu, na trgu. Odemo na burek, pokupujemo tu obično u pekari i nešto za klopu tog dana i onda sedamo u džip i ovde smo oko devet. Dok pripremimo alat i opremu obično prođe još jedno pola sata tako da sa radom počinjemo oko pola deset, deset. Onda rutinski posao iskopavanja i dokumentovanja do jedno pet, šest i onda nazad u grad.”

“Kako onda da ti nisi bio tu kada se ovo desilo?”

“Otišao sam u grad po neke rešetke. Bile su gotove juče.”

“I to se dešava često?”

“Koje?”

“Pa to, da neko ide u grad?”

“Redovno. Ponekad se desi da niko ne ide nikuda, a ponekad neko odlazi više puta na dan. Vidite koliko ovde ima materijala i opreme. Sve to treba doneti.”

“I to tako stoji tu preko noći?” Upita Dušan, primećujući mladu devojku kako se šunja s druge strane žute policijske trake.

“Da. Imamo noćnog čuvara.”

“Dobro, hvala, Milane. To bi bilo sve za sada. Laku noć.”

“Nema na čemu. Laku noć” Uzvrati Milan, sav srećan što će sada možda moći da malo dremne.

“Pa Dušane, brate, dobro si ga napipao.” Reče Pop, kada se Milan dovoljno udaljio da ih ne čuje.

“Nije teško. Vidi se iz aviona da je zaljubljen u Jasnu ko tetreb.”

“Prepoznaju se Jasnina slomljena srca?” Reče Pop, ali pre nego što je mogao da nastavi da podjebava Dušana, pažnju im je odvuklo komešanje.

...